U plejadi boraca Narodnooslobodilačkog rata koje je dao junački narod Drvara, posebno se ističe ime Marije Bursać, prve žene u Jugoslaviji koja je dobila zvanje narodnog heroja. Kada se narod drvarskog kraja 1941. pod zastavom Komunističke partije masovno digao na ustanak protiv fašističkih okupatora i domaćih izdajnika, među ustanicima sela Kamenice bila je i obična, nepismena devojka Marija Bursać sa svojom sestrom i dva brata. Tada, van rodnog sela potpuno nepoznato ime te devojke, za nepune tri godine postalo je simbol hrabrosti i odanosti Narodnooslobodilačkoj borbi i Narodnoj revoluciji u Jugoslaviji.

Otac Marijin bio je ložač parnih kotlova u jednoj drvarskoj fabrici. Na Mariju je kao na najstarije dete već u ranoj mladosti pao sav teret teških seoskih poslova. Uprkos tome, ona je u sedamnaestoj godini bila veoma snažna i lepa devojka. Tada je u zemlju došao okupator, a u Bosanskoj Krajini je počeo ustaški teror. Narod se dizao na ustanak.  Marija Bursać se svim žarom svoje mladosti pridružuje ustanicima. Organizuje omladinu i žene da sakupljaju odeću i hranu za partizane, dočekuje umorne borce, pere im i krpi odela i rublje, neumorno i požrtvovano pomaže pripadnike Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.

Zahvaljujući takvom radu, ime Marije Bursać je već 1941. godine postalo poznato u čitavoj okolini Drvara. Mladu, uvek vedru, nasmejanu i raspevanu devojku svi su voleli, a omladina je sa Marijom oduševljeno išla iz akcije u akciju. Početkom 1942. godine Marija je dobila prvo veliko priznanje - bila je primljena u SKOJ.  Otada ona sa još više žara i poleta učestvuje u pomaganju Narodnooslobodilačkog pokreta.

U jesen 1942. godine osnovana je u okolini Drvara prva omladinska radna brigada u nagoj zemlji.  Marija je postala zamenik komesara u jednoj četi. Na toj dužnosti ona je primer neumornog pozadinskog radnika i borca. Naučila je tada da čita i piše. Uskoro je bila izabrana u sresko rukovodstvo Antifašističkog fronta žena. Krajem 1942. godine dolazi drugo krupno priznanje - primljena je u KPJ.

Želeći neprekidno da daje više za Narodnooslobodilačku borbu, ona uporno zahteva od drugova da joj dopuste da ode u borbenu partizansku jedinicu. Toj njenoj želji bilo je udovoljeno početkom 1943. godine, kada je osnovana Deseta krajiška brigada. U jednoj četi te brigade Marija je primila dužnost bolničarke, a uskoro u celoj brigadi postala je poznata po svojoj neustrašivosti u borbama i toploj, sestrinskoj brizi i pažnji prema ranjenim drugovima. Svojim vedrim raspoloženjem i pesmom znala je da i u najtežim trenucima unese vedrinu. U mnogim borbama i okršajima tih dana bila je u prvim redovima kao borac i bombaš.

Sredinom 1943. godine se razbolela. Ali, tek što se malo oporavila, vratila se u jedinicu.  Deseta krajiška brigada upravo je dobila težak i odgovoran zadatak da na Prkosima, lzmedu Vrtoča i Kulen Vakufa, likvidira niz jakih neprijateljskih utvrđenja. Marija nije mogla zamisliti da na te juriše četa pode bez nje. Tako se, još slaba od bolesti, jednog dana našla pred betonskim fašističkim bunkerima. Bataljon je neustrašivo jurišao na neprijateljske položaje. Poneta tim jurišem Marija je vodeći desetinu bombaša osetila neviđenu snagu. Išla je iz juriša u juriš uspevajući uvek da se najviše približi bunkeru i da svakom svojom bombom pogodi pravi cilj. Dva bunkera bila su uništena bombama njenim i njene desetine. Ali neprijatelj je bio daleko nadmoćniji. Sa svili strana kosili su mitraljeski rafali.

U jednom času pao je pored Marije jedan partizan. Ona ga je odmah podigla i pokušala da ga iznese sa bojnog polja. Ali jedna granata preduhitrila je neustrašivu partizanku.  Marija je bila teško ranjena. Drugovi su je poneli, a ona je na nosilima pevala omiljenu partizansku pesmu: „Naša borba zahtijeva kad se gine da se pjeva ... “.   Nekoliko dana cela brigada je bdjela nad životom hrabre i omiljene drugarice.  A ona je i tih dana, kad je već videla da je smrt neizbežna, neprekidno bodrila i hrabrila drugove govoreći im kako borba koju su poveli traži žrtve koje treba podnositi hrabro i sa pesmom.

Sa pesmom na usnama je i podlegla ranama u novembru 1943. godine, ta hrabra i neustrašiva dvadeseto­godišnja devojka, ponos Drvara i čitave Bosanske Krajne.